Zašto kamuflaža nije korišćena pre Prvog svetskog rata?

Zašto kamuflaža nije korišćena pre Prvog svetskog rata?
Photo credit: DVIDSHUB / Flickr

Glavna ideja koja stoji iza vizuelne kamuflaže, tj. pravljenja jedinstvenih, prepoznatljivih oblika teških za prepoznavanje na određenoj pozadini, nije bila ništa novo 1914. godine. Poenta kamuflaže nije nužno da se neko učini potpuno nevidljivim, što čak nije ni praktično za velike vojske.

Umesto toga, znatna prednost može biti uvećana jednostavnim skraćivanjem vremena koje protivnik ima da reaguje onda kada vas otkrije. Kao što će vojni veterani potvrditi, vreme između pronalaženja mete i mogućnosti da se deluje može biti veoma malo.

Čak i delići sekunde koji su potrebni vašem oku da se fokusira na metu mogu značiti razliku između uspešnog dejstva na neprijatelja i promašaja ili šanse da se zapuca prvi.

Tokom kolonijalne kampanje u kasnom XIX veku, Britanija je usvojila žutomrku boju koju su nosile njeni pukovi u Indiji, kao standardnu za celu britansku vojsku, zato što se braonkasta boja bolje uklapala u lokalne terene gde su se njeni vojnici borili.

Francuska i Sjedinjene Američke Države koje su imale pregršt svojih kolonijalnih kampanja, takođe su usvojile verzije žutomrke za neke njihove jedinice u to vreme.

Pre toga, u ranom XVIII i XIX veku, britanske i američke vojne jedinice koristile su brojne različite tehnike za kamufliranje pred neprijateljem na bojnom polju.

Međutim, pre Prvog svetskog rata, kamuflaža se sastojala od nošenja jednoličnih boja koje se teško uočavaju na udaljenosti. Karakteristične mrlje boja koje su danas tako poznate nisu se javile sve do tada. Zato pitanje ima jedno veoma interesantno potpitanje: Zašto se kamuflaža kakvu znamo danas iznenada i brzo razvila u vreme Prvog svetskog rata?

U svakoj diskusiji o vojnoj tehnologiji u Prvom svetskom ratu veoma je bitno navesti nešto što je izuzetno važno: Optika.

Kasni XIX i rani XX vek razvili su dve ključne inovacije: optiku i kubizam.

U 1890, američki mornarički admiral Bredli Fajsk patentirao je optički uređaj koji je imao ogroman uticaj na ratovanje kako na kopnu, tako i na moru u narednih nekoliko decenija: daljinometar.

Pre pojave daljinometra, određivanje koliko visoko ili nisko postaviti topove kako bi se pogodila udaljena meta značilo je uglavnom nagađanje koliko je meta udaljena. Međutim, zahvaljujući Fajskovom uređaju, mogli ste precizno da odredite koliko je udaljen neprijateljski brod pre nego što istrošite prvi plotun. Principi na kojima daljinometar radi su verovatno prosti za sve one koji su učili fiziku u srednjoj školi.

Daljinometar je u suštini par dvogleda, gde su okulari na normalnoj udaljenosti, ali su sočiva objektiva veoma udaljena (na nekim brodovima, čak i nekoliko metara). Slike na dva sočiva se ne poklapaju baš, tako da operater daljinometra podešava zavrtanj sve dok se npr. jedra broda ne poklope tačno.

Prema osnovnim trigonometrijskim principima na osnovu toga možete izračunati udaljenost mete veoma precizno. Napomenimo i to da korišćenje ovog uređaja znači da operater mora da zna u šta tačno gleda, kako bi mogao da uporedi slike – ovaj deo će biti značajan u konačnom odgovoru.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

x

Check Also

Zašto postoje različite krvne grupe?

Zašto postoje različite krvne grupe?

Koja je evolutivna prednost krvnih grupa, kako su one distribuirane u okviru populacija i da li nam je zaista važno kojoj krvnoj grupi pripadamo?